Ka Evropskim Integracijama

Poštovani domaćini
Ekselencije,
Dragi prijatelji,

– Imala sam drugačije predavanje na umu, ali onda smo imali čudnih poslednjih nekoliko dana i moj dnevni red ovde u Beogradu kao i moj govor se donekle promenio. Kao što ste čuli do sada, naš bivši diplomata g. Lulzim Peci je podneo ostavku od važne pozicije prvog nadovezavajućeg Kosovskog Zvaničnika. Bilo mi je žao da čujem ovo jer je g. Peci upravo stigao u Beograd, ali jednako sam srećna da smo uspeli da identifikujemo veoma kompetentnu zamenu. Ambasador Valdet Sadiku je predstavljao Kosovo u Zagrebu. On je nekad bio savetnik Pieteru Faith-u u Međunarodnoj Civilnoj Kancelariji i radio je za OSCE misiju na Kosovu, što znači da je dobro upućen u pitanja koja su povezana sa prekograničnom saradnjom i regionalnim dijalogom.

Ali, možemo naučiti nekoliko lekcija od cele afere. Ja ću predstaviti ovdašnjoj publici nekoliko razmatranja i tri tačke. Ali pre nego da krenem sa samom temom ovog događaja, dozvolite mi da kažem nekoliko reči o samoj mojoj poseti.

Zahvaljujem se g. Dušanu na današnjem gostoprimstvu. Kao što znate, vlade su kao na Kosovu tako i u Srbiji dolazile i odlazile, stranke su se menjale, ali ljudi kao što je Dušan su uvek ostajali, uvek davajući predloge o poboljšanju naše komunikacije, kako da se poboljšaju dobrosusedski odnosi. Ako pogledam više unazad na prošlu deceniju od prošlog rata koji se odvijao u bivšoj Jugoslaviji, u mojoj zemlji, onda je jasno da su mnogi pojedinci članovi civilnog društva ovde i u Prištini, kao i na celom Balkanu, zaslužuju naše reči zahvalnosti za stalno guranje progresivnog programa rada, nikad ne odustajući kada je tiha većina ili vokalna opozicija gurala nazad i povećala nacionalistički diskurs ili čak retoričko i fizičko nasilje. Ovo su ljudi koji su obarali režime i dali sve od sebe da dovedu naše zemlje u Evropsku Uniju, ne samo pomaganjem tehničkih reformi nego i borbom za pravim vrednostima, Evropskim vrednostima. Sonja Biserko, Nataša Kandić, Ivan Vejvoda, Soros ljudi i mnogi drugi u Beogradu bili su ostrva zdravog razuma čak i u najtežim vremenima.

Za mene je interesantno što sam u Beogradu. Ja nekako nemam povezanost sa ovim gradom. Kada sam bila dete ja sam bila ljuta na Beograd, zato što sam znala priču da je moj rođeni otac, ugledan Akademik i slikar, propustio moje rođenje zato što je radio njegove postdiplomske studije u Beogradskoj Akademiji Umetnosti. Uvek sam se pitala kako to da je Beogradska Akademija bila njemu bitnija od mene.

Kasnije, bila sam član generacije koja je nažalost imala prave razloge da jako ne voli glavni grad bivše Jugoslavije. Mi smo bili prestravljeni kao mladi tinejdžeri gledajući Miloševića kako organizuje demonstracije i pretnje Kosovu u ranim 90-im, bili smo šokirani kada su zatvorili naše škole na Albanskom jeziku. Mi smo bili ogorčeni kada je Beograd poništio autonomiju Kosova i između 40,000 i 80,000 Albanaca, uključujući moje roditelje su bili otpušteni sa njihovih zakonitih poslova samo zato što su bili Albanci. Tokom kasnijih godina, mi smo takođe bili prestravljeni Beogradom, zbog toga što je ovo bio izvor vojnih i paravojnih snaga koje su spaljivale naša sela i gradove.

Na kraju, ja ću takođe biti iskrena sa vama i reći da ja nisam samo bila ljuta na Beograd, ili plašila se od Beograda. Ja sam takođe mrzela Beograd u jednom trenutku. Bila sam jako mlada i impresivna studentkinja 1998-e kada sam počela da prevodim za strane novinare u Kosovskom ratu. Nažalost, videla sam više masakra i više ubijenih muškaraca i silovanih žena nego što je bilo koji tinejdžer trebao da vidi i verovatno sam želela da Beograd nestane u vatri pakla. Ali neću se zadržavati previše na onih strašnih nekoliko godina stvarnog rata od 1998 – 1999.

Da vam kažem istinu, nadam se da će moja generacija biti poslednja koja je morala da raste čitav njihov život u strahu od Beograda. Kad sam sinoć šetala ulicama nekako sam znala da ne treba da se plašim ovog grada, ali toliko godina jedinstvenih odnosa između Srbije i Kosova koji su osnovani nasiljem i zulumom ne odlaze tako lako.

Ovo me dovodi do današnje teme i opažanja i tačke koje nudim kao skromni doprinos i razmišljanje iz Prištine:

a.     Da nastavim gde sam stala, sa ostavkom g. Peci – mislim da možemo uzeti jednu lekciju iz ciklusa vesti: proces normalizacije između Kosova i Srbije je veoma komplikovan, stresan i potrebno mu je strpljenje, dobra nada i niska lična posvećenost. Dva Premijera su se sastala 11 puta i proveli su preko 100 časova u razgovorima. Opet će se sastati sutra da podstaknu zaključak nekoliko važnih stavki u planu implementacije, ali je jasno da će procesu trebati kontinuirana pažnja od zainteresovanih strana. Ovoj biljci će trebati puno vode i lične pažnje pre nego što počne da nosi plodove koje želimo da vidimo, prijateljstvo i saradnju. U zadnjim rundama dijaloga, tehnički koji je predvodio Kuper, jedna od glavnih žalbi i izazova je da je Brisel omogućio razgovore ali nije omogućio implementaciju, koja je naknadno donela blokade i stvorila priliku za one koji hoće da odlože procese da to urade. Ne sprovođenjem onoga o čemu smo se dogovorili takođe donosi neželjene situacije kao što je ona iz Jula 2011-e kada je Kosovska policija morala da preuzme punu kontrolu kapija 1 i 31 između Kosova i Srbije, pošto su se severne paralelne strukture protivile carinskim pečatima i graničnim kontrolama od strane Kosovske policije. Ne sprovođenje znači držati „status-quo“. Držati „status-quo“ podrazumeva otvaranje puta za eskalaciju i nazadovanje.

b.    Implementacija je sve, ali dobra nada je majka implementacije. Trebamo da verujemo u ono što radimo kako bi stvorili široku moguću podršku sa našim lokalnim predelima, našim glasačima, našim ljudima o neophodnosti zatvaranja poglavlja boli između Kosova i Srbije i otvorimo novu „tabula rasa“ za odnos koji se zasniva na Kopenhaškim kriterijumima za dobrosusedske odnose. Ulazak u ovaj proces sa ciničkim ciljem dobijanja usluga, finansija ili dobrih komplimenata iz Brisela bez ozbiljnog razgovaranja sa našom javnošću je kontra-produktivno. Ako potpišemo sporazum za Kosovo da bude predstavljen regionalno i da sa te strane ne blokiramo drugu u Evropskim integracijama, poslednja stvar koju jedna treba da uradi je da – dobro – blokira drugu stranu u regionalnim Evropskim procesima, kao što se dešava kada je Predsednik Nikolić bojkotovao Ohridski Samit zbog učešća Predsednice Jahjage. I Premijer Thaçi, kao i Premijer Dačić su bili iskreni sa njihovim narodom, ali ova poruka mora da bude konzistentna i ponavljana. Premijer Thaçi kaže više puta da Srbija kašnjenjem sa Evropskim integracijama donosi odlaganja za ceo Balkan i da formula koja je pronađena za implementaciju Ahtisarija na severu će morati da se iskoristi, ako nije prihvaćena s ljubavlju, od strane Kosovskih Srba na severu. Slično, Dačić je rekao da laži moraju da se zaustave, da je propaganda da je Kosovo deo Srbije uzaludna. Iskrena komunikacija sa našim narodom mora da se nastavi.

c.    Komunikacija je jedan deo jednačine implementacije ali mi takođe moramo da ispunimo naša obećanja, u cilju da sporazum pomeri od nivoa Premijera do menadžera srednjeg nivoa vlade i još niže do početnog nivoa. Ovo neće biti moguće samo pomoću čiste snage istine i iskrene komunikacije. Ljudima trebaju poslovi ne reči. Na severu, fond koji je postavljen da donese investicije mora biti jedna od prvih karakteristika rada normalizacije. Ostali koraci moraju slediti. Kosovari su izgubili oko 25 miliona evra zbog nedostatka telefonskog koda, tako da sređivanje toga donosi direktne koristi građanima. Sporazum koji smo potpisali o slobodnom kretanju ljudi je beskoristan ako naše agencije za osiguranje u Srbiji i Kosovu ne sarađuju pošto trenutno slobodno kretanje između Kosova i Srbije nije tako slobodno – ljudi moraju da plate stotine Evra svakog meseca ako oni redovno putuju čim Srpske kompanije odbijaju da se slože sa Kosovarima na smanjenju tarifa i obostranom prihvatanju zahteva za osiguranje. Slično, ja sam morala da vozim 5 sati do Beograda kao što i moraju stotine Kosovara, ne samo Srbi, takođe Albanci, Gorani, Romi, koji dolaze ovde svakog dana zbog izdavanja viza, sakupljanja starih penzija, ili odlaska u bolnice. Ne možemo da otvorimo letove Beograd – Priština, pošto Srbija kontinuirano odbija da otvori vazdušni prostor za letove od Kosovskog vazdušnog prostora. Verujte mi – malo će dobre volje ostati kada jedan mora da vozi 5 sati po lošim putevima na 40 stepeni u leto u cilju unapređivanja dijaloga. Kad smo kod toga – Kosovo je upravo završilo autoput od granice sa Albanijom do Prištine i uskoro će dostići do granice sa Srbijom. To je od najvišeg značaja i za Srbiju i Kosovo da se mi dalje povežemo sa auto-putevima u Srbiji. Ako to uradimo, građani Niša, Prokuplja, Vranja će putovati za Crnu Goru kroz Kosovo i Albaniju, i to samo po sebi će doneti veću normalizaciju i razmenu između naših zemalja nego mnogo više sastanka između političara.

d.    Princip jednakosti mora da prevlada. Srbija u početnim nivoima dijaloga i još uvek pokušava kad god može, da insistira na asimetriji između Kosova i Srbije. Cela afera sa dogovorom o Kosovu da bude predstavljena regionalno sa fusnotom je bio samo način da se nastavi na insistiranju šarade. Mi na Kosovu nismo tako zauzeti fokusirajući se na simbole i semantike, ali svaki problemi sada i posle će nastati ako Srbija insistira na objašnjenju da nekako nismo jednaki. Pozadina ovog insistiranja nije samo politička ili ustavna i nije samo usredsređena na pitanje da li je Kosovo bilo u pravu da proglasi nezavisnost. MSP je već dao veoma jasnu presudu da Kosovo nije prekršilo međunarodno pravo kada smo proglasili nezavisnost, ali se bojim da se Srpsko insistiranje vraća nazad na nešto starije i zlokobnije, osećaj da Kosovari – i znam da vi insistirate na etničkim terminima – ali ja ću insistirati na Kosovare, su građani drugog ranga. Postoji nešto samo po sebi rasističko u stavu Srbije prema Kosovarima. Pogledajte u žutu štampu, pogledajte izjave, pogledajte javni diskurs. Na Srpskom, biti „Šiptar“ je pogrdno. To znači “nešto manje”. Da vam kažem istinu, Srpsko insistiranje da stanovništvo Kosova nije bitno, ili da se može ignorisati, je staro. Samo pročitajte Dimitrije Tucovića ili Trockija o tome kako je Srbija maltretirala Albance posle Balkanskih Ratova i razumećete korene našeg konflikta. Ne kažem da bi vi sad trebali da menjate knjige iz istorije i rasformirati vašu Akademiju Nauka i sve ostale organe koji su ojačali takvu pripovedanje o rasističkom i nacionalističkom pogledu, međutim kažem da u dugom periodu, stvarni problemi će se stvoriti ukoliko Srbija nastavi da odbija simetričnost i jednakost ispod sunca međunarodne zajednice. Živi i pusti druge da žive. Možete li zamisliti da je Srbija potpisala Poseban Sporazum o Strateškom Partnerstvu sa Kinom, dok izvozi 20 puta više robe na Kosovu nego u Kini? Ovo je apsurdno.

Ova posebna tačka, da Srbija prihvati Kosovo kao jednako će biti najteža. Razumem ovo ali Srpski političari će takođe morati da razumeju da nikad više – i ponavljam – nikad više Kosovo neće biti u poziciji pokoravanja Srbiji. Ovo nije ono što su Evropske Integracije. Ovo nije ono što je Sporazum o normalizaciji. Ovo nije ono što je budućnost naših odnosa. Ovaj mentalni most će morati da se pređe od strane Srbije, ali moram da kažem i od strane Srba takođe. Različite vrste izazova imamo na Kosovu ali nije neophodno lakši izazov da promenimo mišljenje o Srbiji. Za jedan vek, u većoj ili manjoj meri, imali smo veoma poseban odnos sa Beogradom i to će stupiti na snagu, zahtevaće ogromnu snagu volje da se pobegne od režima žrtvovanja do režima partnerstva. Novi društveni ugovor na Kosovu je osnovan od strane Ahtisarija, ali Ahtisarijev Plan nikad nije bio proizvod već proces koji mora da se nastavi pojačavajući i braneći osnovnu ideju prenošenja vlasti građanima iz glavnog grada.

e.      Inače ja sam optimista. Kosovo je sad priznato od 100 zemalja. Pošto smo potpisali sporazum sa Srbijom, Tanzanijom, Jemenom i Gvajanom koja je priznala Kosovo. Kosovo je takođe postalo suveren Član Saveta Evropske Banke za Razvoj prošle nedelje. U Evropskim integracijama, 2012-a je stvarno bila Evropska godina. Međunarodna Civilna Kancelarija je završila nadzor Kosovske nezavisnosti i Predsednica Kosova je obnovila mandat EULEX-a za još 2 godine, ali je jasno da je Kosovo najslobodnije do sada. Imamo problema sa 35% nezaposlenosti, ali nemamo problem sa penzijama pošto su naše demografije pozitivne. Naš Dug po BDP-u je manji od 7% dok MMF očekuje da Kosovo zabeleži najveći rast u 2013-oj u celom Balkanu. 2012-e mi smo takođe pokrenuli plan za bezvizni režim putovanja i nadamo se da ćemo se uskoro pridružiti ostatku Balkana u mogućnosti da slobodno putujemo u okviru Šengena. Takođe očekujemo Sporazum o Stabilizaciji i Pridruživanju ovog Juna. Mnogi ljudi su uvek insistirali da su Evropske integracije ocenjivane na pojedinačnoj osnovi, što je istina – ali je takođe istina da u slučaju Kosova i Srbije, niko neće napredovati ako je drugi blokiran. Nadam se da će u sledećim nedeljama najranije početi implementacija i da će bezbednosne strukture biti rešavane. Čim to raščistimo sa puta i instaliramo maternji, Kosovski bezbednosni aparat na severu koji će odražavati etnički sastav tog regiona, bićemo sposobni da se krećemo prema slobodnim lokalnim izborima i naknadno osnivanje Zajednice opština koja može da pomogne opštinama u nekim zadacima i uslugama prema građanima. Mnogi ljudi su uvek tvrdili da ovo ne može biti urađeno u Gračanici, Štrpcu ili Ranilugu. Dokazali smo im da nisu u pravu i opet ćemo im to dokazati.

Hvala vam opet za vašu pozivnicu, hvala vam svima na pažnji, dame i gospodo dozvolite mi da završim da je jedini put koji će garantovati mir, prosperitet i dobrobit za naše građane je naš put prema Evropi i Evropskim Integracijama. Posle svega, Robert Šuman, Jean Monnet i drugi osnivači Evropske Unije su bazirali njihove ideale na ovoj ideji: “Za razliku od ideje federacije, konfederacije ili carinske unije glavni razvoj u Evropi zavisi na nadnacionalnom temelju da se rat učini nezamislivim, materijalno nemoguć i ojačati demokratiju”.

Hvala vam puno ponovo.

Last modified: 16 августа, 2022